U priči koju vam danas donoismo može se prepoznati jako puno starijih ljudi čija su djeca otišla u inostranstvo u potrazi za boljim životom. Jedna baka je nakon puno godina dočekala da ponovo vidi svoju unuku.
Moj život je oduvek bio ispunjen tišinom. Moje srce je prepunila tuga, a sve to je počelo onog dana kada su mi sin, snaja i moja mala, šestogodišnja unuka Ana otišli iz naše zemlje. Otišli su u tuđu Ameriku, daleko, na onaj beskrajni okean. Bio je to trenutak koji se urezivao u dušu, a srce mi je bilo slomljeno. Toga dana, nakon što su mi otišli, sve se promenilo. Svako jutro je postalo samo čekanje, svaka moja molitva bila je traženje snage da izdržim i da čekam dan kada će se vratiti. Gledala sam ih na ekranima, na slikama koje su mi slali, videla sam kako Ana odrasta, ali mojom starošću nisam mogla da se pomirim s time da sam bila samo posmatrač u njenom životu. Verovala sam da se veza koju smo imali nikada ne može izbrisati, da je sve to zauvek uklesano u našu balkansku krv.
Kada su se konačno pojavili pred mojom kapijom, srce mi je bilo na ivici. Ispred moje kuće stajao je sivi automobil, a iz njega je izašla moja unuka, sada odrasla žena, visoka, sa dugom kosom, u skupoj odeći, s nekim stranim, samouverenim hodom. Ali u njenom pogledu nije bilo ničega od onog deteta koje sam nosila u rukama, ništa od one Anice koja je trčala po dvorištu, smešeći se i dozivajući me da je pratim. Stajala je ispred mene, gledajući našu staru kuću s mešavinom sažaljenja i neverice. U tom trenutku nisam znala kako da priđem, kako da joj kažem da je i dalje volim, iako mi je sada delovala kao potpuni stranac.
Moj sin je prišao i zagrlio me, suze su mu krenule, a onda je nešto na brzom, stranom jeziku rekao Ani. Ona je tiho prišla, nespretno me zagrlila, pazeći da ne isprlja svoju skupu bluzu. Počela je da mi priča na engleskom, tečno, kao da je cela njena prošlost nestala zajedno sa tim jezikom. Bila je to tišina koja je bila teža od bilo kojih reči. Njene rečenice, punih osmeha, pokušavale su da obuhvate sve ono što je prošlo, ali nijedna od tih reči nije bila moja. Zaboravila je naš jezik, zaboravila je sve one sitnice koje smo nekada delile. Baka, pa stara, da, ali ništa nije moglo izbrisati onu snagu koju sam osećala kad sam je držala u krilu.
- Tišina je bila neizdrživa. Zažmurila sam na trenutak, duboko udahnula i odlučila da prekinem tu hladnu tišinu. Ustala sam i bez reči uzela njenu ruku, vodila je ka dvorištu, daleko od njenih kofera i njenog stranog jezika. Hodali smo prema dvorištu, prema staroj bašti koju je ona pamtila, prema korenima koji nisu pripadali Americi, već samo ovom mestu.
Zaustavila sam je pored stare jabuke, drveta pod kojim je ranije kao mala pravila kućice od blata. Ispod njega je bio mali, skriven zasad šumskih jagoda, biljaka koje smo zajedno sadile, još dok je bila dete. Tada sam joj dala onu staru maramicu, onu koju mi je ona obrisala suzama pre mnogo godina. Posadile smo ih zajedno, u našoj zemlji. Sada je bila odrasla žena, a moje ruke su i dalje nosile tragove vremena.
Ispod starog stabla, kleknula sam na crnu zemlju i ubrala nekoliko malih plodova, mirisnih, divljih, sa suptilnim mirisom Balkana. Pružila sam joj ih. Njene oči su se susrele sa mojim, i onog trenutka kada je uzela jednu jagodu i stavila je u usta, sve je postalo jasno. Nije bilo samo taj miris. Bilo je to sećanje na detinjstvo, na onaj Balkan, na sve što je nekada bilo njeno. U njenim očima se pojavila neverica, ali i sećanje, prepoznala je to. Plakala je. Službeno, kao odrasla žena, ali suze su bile naše, suze Balkana.
Tada je Ana, odrasla žena, pala na kolena, potpuno zaboravivši svoje elegantne pantalone, uzevši me za ruke. Njene ruke su se obavile oko mog vrata, a ona je jecala. “Bako…” izgovorila je tiho, onako kako nije mogla godinama. U tom trenutku, ni Amerika ni njen jezik nisu postojali. Samo smo bile mi. Samo ona i ja, povezane snovima, ljubavlju, prošlim godinama.
Suze su nam se slivale niz lica, a ona je obrisala moje suze sa tom istom maramicom. Zajedno smo stajale pod jabukom, sve one godine su nestale, sve što je razdvajalo naše svetove nestalo je sa jednim jedinim dodirom, sa jednim jednim plodom. Zajedno smo stajale pod drvetom koje je povezivala ova zemlja, da bi prešlo iz generacije u generaciju.
Njene ruke su bile hladne, ali nijedno hladno, tuđe mesto na svetu nije moglo uništiti ljubav koja je postojala u nama.
