Veliki broj starih ljudi žive sami i skoro niko ih ne obilazi jer su im već odrasla djeca negdje daleko. U našoj današnjoj priči jedna baka je vodila dnevnik koji je njen sin pronašao.
Baka Mara ležala je u bolničkoj sobi već treći dan, a hladni beli zidovi nisu pružali ništa osim sterilne tišine. Prostorija je bila bez ikakvih ličnih detalja, bez slika, bez tragova života. U tišini su se jedino čuli zvuci aparata koji su beležili svaki njen otkucaj srca, dok je svetlo sa plafona previše intenzivno padalo na njeno lice. Celo njeno biće bilo je svedeno na broj kreveta, broj sobe i broj pulsa na monitoru. Prošlost je bila daleka, a sadašnjost bolna.
Sve je počelo ne tako davno, kada je Mara, u pokušaju da održava normalan život, doživela pad. Pokušala je da opere pločice u kupatilu, što je, u njenim godinama, bila teška fizička aktivnost. Okliznula se, pala i povredila kuk. Samo nekoliko sati kasnije, komšinica ju je našla. Hitna pomoć je brzo došla, ali su lekari odmah upozorili da oporavak neće biti lak. Starost je donela svoja ograničenja, a telo je tražilo odmor koji joj nikada nije bila data. I tako je Mara završila u bolnici, u sobi koja joj je delovala kao stran prostor.
U bolnici je, međutim, bila nešto što je moglo doneti barem kapljicu utehe. Na noćnom ormariću je stajala mala sveska sa tamnim plavim koricama. To nije bila obična beležnica. Sveska je bila njena sveta lična stvar, jer u njoj su se nalazile misli koje je zapisivala kad god je mogla da pronađe trenutak mira. Pisala je, obeležena bolom i tugom, kada bi joj srce bilo dovoljno smireno da zadrži hemijsku olovku u ruci.
- U sobi je bila medicinska sestra Jelica, koja je primetila koliko često Mara traži da sveska bude stavljena bliže njoj. U tom prostoru punom aparata i svetlosti, sveska je bila veza sa prošlošću, sa onim što je bilo pre, kada je život bio ispunjen aktivnostima, ljubavlju i porodicom. Sveska nije sadržavala samo obične rečenice, već i teške misli o životu i gubicima. Mara je svakog dana svesno otvarala svesku, tražeći snagu u rečima koje su bile ispisane u trenucima tuge. Bio je to njen način da nosi teret bola.
Kada je Dragan, njen sin, napokon stigao iz inostranstva, sve je delovalo kao brz i neminovan put prema nekoj vrsti prihvatanja. Po dolasku u bolnicu, sve je bilo usporeno. Srce mu je brže kucalo, a hodnici bolnice su delovali tiho i bez života. Ušao je u sobu, pogledao majku koja je ležala na velikom bolničkom krevetu, potpuno promenjena. Nije bio spreman da vidi koliko je mala postala. Čak ni on, koji je znao da je sve to neizbežno, nije mogao da se nosi sa tim trenutkom. Mara, njegova majka, koju je poznavao kao snažnu ženu, sada je bila krhka i slaba. A ona, iako je pokušavala da se nasmeši, nije mogla da sakrije bol koji je osetila svakog dana od Danielove smrti.
Nekoliko dana nakon što je Dragan stigao, Jelica mu je tiho pružila svesku. “Pisala je za vas”, rekla je jednostavno, i Dragan je znao da ovo mora da bude nešto važno. Otvorio je svesku, i prva rečenica koju je pročitao bila je kratka, ali pogodila ga je do srži. “Ako ovo čitaš, znači da nisam uspela sve da ti kažem dok si bio ovde.” Te reči su ga pogodile jače nego sve poslovne odluke koje je ikada doneo. Bilo je to upozorenje i ljubav, spojene u rečima koje nisu bile izgovorene, ali su bile zapisane u svesci, kao poslednji pokušaj da majka, koja je ostala sama, prenese svoja osećanja prema njemu.
Kako je nastavio da listava, svaka stranica je otkrivala sitnice koje su bile važnije od svega što je mislio da zna. Mara je pisala o tome kako je svaki put kada je bilo teško, pripremala njegov omiljeni kolač, iako je znala da neće doći. Pisala je o tome kako je gledala u telefon svaki dan, nadajući se pozivu, iako je bila svesna da nije u mogućnosti da dođe do njega. U njenim rečima nije bilo optužbi, već samo tihe, dostojanstvene tuge.
Ali poslednja stranica je bila najteža za Dragana. Rukopis je postao neuredniji, reči su bile veće, kao da je pisala sa naporom: “Ako me jednog dana ne bude, nemoj da se kaješ. Ja sam tebe uvek imala u srcu, čak i kad si bio daleko. Samo nemoj dozvoliti da ti posao bude važniji od onih koji te čekaju.” Te reči su za njega bile najteže jer je shvatio da nije bio dovoljno prisutan. Propuštao je vreme sa majkom, zarađivao novac i stvarao karijeru, dok je ona bila tamo, sama, čekajući.
Dragan je spustio svesku i pogledao svoju majku. U tom trenutku je shvatio da je sve što je propustio sada postalo jasno. Nije se borio samo sa svojim poslovnim životom, već i sa životom koji je promašio, sa svojim vlastitim greškama. I kada je majka umesto njega podigla tužnu glavu, on je shvatio da je došlo vreme da se nešto menja. Bilo je prekasno da se ispravi prošlost, ali bilo je još vremena da se učini nešto sa budućnošću.
Osećao je kako mu se u grudima skuplja težina svega što je promašio. Uz sve svoje karijere, uz sve što je ostvario, nije uspeo da bude tu za one koje su mu najvažniji. Zatvorio je svesku, gledajući kroz prozor bolničke sobe, ali to nije bio kraj. Tek tada je znao šta mora da uradi.
