Prava ljubav postoji iako je rijetka ato se najbolje može vidjeti iz priče koju vam danas donosimo. Iako je njegova supruga obolila i ne zna ko je on Laza je svaki dan odlazio da je obiđe.
Deda Laza je stajao ispred ogledala u svom malom predsoblju, popravljajući kragnu košulje. Ruke su mu lagano podrhtavale, što zbog starosti, što zbog stresa i treme koja ga nije napuštala ni posle tri godine. Obuo je svoje najbolje sivo odelo, ono koje je čuvao za “specijalne prilike”, i stavio kap na glavu, pažljivo se spremivši da poseti ljubav svog života, svoju Jovanku, koja je sada živela u Domu za stare. Svaka poseta bila je za njega važna. Onaj jedini trenutak kad bi je video, pomogao joj da ponovo oseti da nije sama, da nije zaboravljena, bio je trenutak zbog kojeg se sve činilo vrednim truda.
Uzeo je sa stola crvenu ružu, onu koju je jutros kupio na pijaci. Mara, cvećarka koju je znao još iz mladosti, uvek je birala najlepše ruže za njega, znajući da je nosi svojoj voljenoj. Laza je uzdahnuo i, uzmući ključeve, zaključao stan. Krenuo je polako ka autobuskoj stanici. Put do doma trajao je četrdeset minuta, četrdeset minuta tokom kojih je Laza vrteo film svog života: letovanja u Makarskoj, gradnju vikendice, rođenje ćerke, prve bore i prve sede. Svaki korak mu je donio sećanje, ali i melanholiju. Svi su oni deo prošlosti koja mu je sada, nakon toliko godina, delovala daleko.
Kada je stigao pred veliku, sivu zgradu doma, miris koji je dolazio iz nje bio je poznat i pomalo mučujuć. Mešavina sredstava za čišćenje, kuvanog kupusa i tišine. Znao je šta to znači, znao je da je opet došao na mesto koje je postalo simbol starenja i patnje. Na prijavnici mu je sestra sažaljivo dočekala pogledom. “Dobar dan, deda Lazo. Jovanka je u dnevnom boravku, gleda kroz prozor. Danas je malo lošiji dan,” rekla je tihim glasom. Laza je klimnuo glavom. Znao je šta to znači, ali nije želeo da se predaje. Nije želeo da joj donese tugu, samo je hteo da je pogleda i da joj ponovo pokaže koliko je voli.
- Prošao je hodnikom, čujući korake odjekivati kroz tišinu. Držao je ružu u ruci kao poslednju vezu sa prošlim životom, sa ljubavlju koja je bila davno utemeljena u svim onim godinama provedenim zajedno. Stigao je do staklenih vrata dnevnog boravka. Tamo je sedela njegova Jovanka, smirena, sa sedom kosom, koja je bila uredno očešljana baš onako kako je volela, ali njene oči više nisu bile iste. Gledala je napolje, u krošnje drveća, sa izrazom lica koji je bio miran, ali bez života, bez prepoznavanja.
Laza je ušao tiho, trudeći se da ne napravi buku. Prišao joj je polako, stao iza nje i spustio ruku na njeno rame. “Dobar dan, gospođo Jovanka,” rekao je, pokušavajući da zvuči veselo, ali nije mogao da sakrije tugu u glasu. Jovanka je polako okrenula glavu prema njemu. Nije ga prepoznala. Nije ga prepoznala kao svog muža, čoveka s kojim je delila pedeset godina života. Gledala ga je, kao što bi gledala stranca, kao da je on neko koga tek treba da upozna.
“Dobar dan, gospodine,” odgovorila je ljubazno. “Jeste li vi novi doktor?” Laza je duboko uzdahnuo. Srce mu je bilo ispunjeno tugom, ali nije hteo da joj pokaže bol. “Nisam doktor, Jovanka. Ja sam… ja sam tvoj Laza,” rekao je, pokušavajući da je probudi iz tog zamrznutog stanja.
Ona je pogledala u njega, ali ništa u njenim očima nije sugerisalo da ga prepoznaje. “Moj muž Laza mi je nekad donosio ruže. I on mnogo voli cveće,” rekla je, spustivši pogled na cvet u ruci. Laza je seo nasuprot nje, držeći ruke na kolenima da ih ne vidi kako drhte. Nije bilo više mesta za objašnjenja, nije bilo više mesta za žrtvovanje vlastitih emocija. Sedio je i ćutao, jer je znao da ništa što bi rekao ne bi promenilo stvarnost.Jovanka je polako zatvorila oči i ponovo gledala kroz prozor. Nije se sećala njega, nije se sećala ljubavi koju su delili, niti svih tih godina zajedničkog života. Njene reči bile su samo šuplje, puste.
Tada je, iznenada, progovorila. “Počela sam da brinem. Laza nikada ne kasni. Da mu se nije nešto desilo? Možda me je… možda me je napustio?” Grčevito je stiskala ružu u rukama, dok su joj suze počele da se slivaju niz lice. Laza je hteo da viče, hteo je da joj kaže: “Tu sam, Jovanka! Tu sam!” Ali znao je da bi to samo izazvalo paniku, i to nije bila njegova misija.Umesto toga, nagnuo se napred i poklopio njene ruke sa svojim. “Gospođo Jovanka, gledajte me,” rekao je mirnim, toplim glasom. “Sreo sam Lazu ispred. Baš kad sam ulazio.”
Jovanka je podigla pogled, sa onom svetlom nade koju samo ljubav može izazvati. “Sreli ste ga? Je li dobro?” pitala je, nadu u očima. Laza je progutao knedlu, ali nije želeo da je povredi. “Da, dobro je. Ali… znaš, noge mu malo bole. Nije mogao uz stepenice. Zamolio me je da ti donesem ovu ružu i da ti prenesem nešto važno.”
U tom trenutku je u sobi zavladala tišina. Jovanka ga je gledala sa osmehom, umesto straha. Onaj strah koji ju je mučio nestao je, a umesto toga, bilo je samo poverenje. Laza je znao da je ona sada spokojna. On je doneo mir, iako nije bio njen muž. On je bio ljubazni stranac koji je doneo ljubaznost, nešto što je ona još uvek mogla da prepozna.Sedio je još neko vreme, pazeći da ne uznemiri njen mir. Onda je polako ustao. “Moram da idem, Jovanka. Pozdraviću Lazu,” rekao je tiho. Ona je otvorila oči i nasmešila se. “Hvala vam, gospodine. Dođite nam opet.” Laza je obećao. “Doći ću. Svaki dan.”
Izašao je iz doma na hladan vazduh, osećajući kako mu vetar briše suze. Htio je da bude njen muž, da je voli, da je voli kao što je to nekada radio. Ali znao je da je sada ona druga osoba, da je sada samo deo prošlosti. Iako nije mogao da je spasi, znao je da je svakog dana bio tu da je voli, bez obzira na to šta je zaboravila.
