Na Balkanu na žalost postoji jako puno osoba poput starice iz naše priče. Njena djeca su otišla u inostranstvo za boljim životom a ona je svaki dan od njih očekivala pismo.
Baka Ruža je svakog jutra, pre nego što je prvi zraka sunca dotakao tlo, stajala na svojoj kapiji, čekajući. Nije to bila obična kapija, već simbol njene rutine, svakodnevne tišine, koja je dolazila sa svakim dolaskom novog dana. Uvek je stajala isto – u čistoj kecelji, sa maramom na glavi, ruke koje su se drhtale od starenja, ali u njenim očima nije bilo straha. Život je bio jednostavan, ali to jednostavno nikada nije bilo dovoljno. Očekivala je poštara.
Njeni sin i ćerka, Dragan i Vesna, otišli su iz zemlje pre mnogo godina. Išli su zbog boljeg života, trbuhom za kruhom, i to je bilo jedino što je ona mogla razumeti. U početku su redovno slali pisma, telefonirali, slali slike unuka. Ali vremenom su se pozivi smanjivali, a pisma su postala retkost. Sve je to postajalo samo formalnost. Novac su slali redovno, sve je bilo u redu s tim, ali to nije bilo ono što je ona zaista želela. Njeni dani su prolazili u tišini. Penizija joj je bila solidna, imala je dovoljno da preživi, ali njena kuća bila je sve praznija. Ruža nije imala nikoga da podeli svoje misli, svoje radosti i tuge.
Njeno poštansko sanduče, ono staro, plavo sanduče, uvek je bilo puno paučine. Samo su računi stizali, za struju i vodu, ali ni to nije bilo ono što je ona želela da nađe u pošti. Ipak, svaki dan je izlazila. Na svoju kapiju. Na pijacu. Nove godine su dolazile, ali ona je još uvek čekala – čekala je da neko pokaže da je nije zaboravio.
- Jovan, novi poštar, bio je mladić od 25 godina, veseljak, uvek ljubazan. Na početku je bio zbunjen, jer nije znao zašto ona izlazi svakog dana, da bi uzela samo račun, samo papir. „Dobar dan, baka Ružo!“ dovikivao je veselo. „Danas samo račun za telefon!“ A Ruža bi uzela koverte drhtavim rukama, kao da su svete, i tiho pitala: „A… jel’ ima nešto šareno? Nešto iz inostranstva?“. Jovan bi odmahnuo glavom, nasmešen, i odgovorio: „Nema danas, bako. Možda sutra.“
Ruža bi spuštala pogled, osjećajući tugu, ali nije se obazirala. Nije željela da pokvari njegov dan. Iako je svaka njena kost vrištala od bola, ona je govorila samo jedno: „Dobro, sine. Hvala ti. Neka su oni meni živi i zdravi.“Jovan je brzo shvatio da ona nije čekala samo papir. Nije čekala običnu poštu. Ona je čekala dokaz da nije zaboravljena, da postoji netko tko misli na nju.
Jednog utorka, Jovan nije imao ništa za nju. Ali, dok je vozio moped, video je Ružu. Stajala je na kapiji, na vetru, sa tankim džemperom na sebi. Njene oči bile su sklonjene pod borama, ali u njima je bila snaga koju on nije mogao da shvati. Spustio je moped i prišao joj. „Dobar dan, bako! Kako ste danas?“ pitao je sa iskrenim osmijehom. Ruža se odmah ozarila. „Evo, sine, čekam… A ti? Jesi li se umorio? Hoćeš li čašu vode, slatko?“ Pokušala je da bude vesela. Oni su razgovarali deset minuta, pričajući o Jovanovoj devojci, o Ružinim muškatlama, o vremenu, o životu. Tog dana nije bilo pisma, ali Ruža je otišla kući pevušeći. Jovan je shvatio. Ona nije čekala poštu. Ona je čekala čoveka.
Ružin 80. rođendan je bio samo nekoliko dana kasnije. Ovaj put je ustala pre sunca. Umesila je tortu sa orasima, onakvu kakvu je njen Dragan voleo dok je bio mali. Sela je pored telefona, čekajući. Telefon je zvonio dvaput. Jedan put je bila banka koja joj je čestitala rođendan i nudila kredit, a drugi put Vesna iz Toronta. Razgovor je trajao tri minuta. „Srećan rođendan, mama, u gužvi sam, poslali smo ti novac preko Westerna, kupi sebi nešto lepo. Ljubimo te.“ I to je bilo sve. Dragan je poslao poruku na Viber, koju ona nije umela da pročita.
U 10 sati, Ruža je izašla na kapiju, oči crvene od suza, ali glava visoko podignuta. Nije htela da komšiluk vidi da je sama. Čula je zvuk mopeda. Jovan je stigao tačno u sekund. Ovaj put, nije samo mahnuo. Ugasio je motor, sišao i otvorio veliku torbu. Umesto računa, izvadio je buket. Nisu to bile skupe cvećare, bile su to najlepše baštenske ruže i božuri, umotani u jednostavan papir, ali vezani sa ljubavlju. I jednu veliku čokoladu.
„Srećan rođendan, baka Ružo!“ rekao je glasno, da cela ulica čuje. „Ovo je od mene, da znate da vas neko misli.“ Ruža je zadrhtala. Nije mogla da veruje. „Ali sine… kako si znao?“ „Video sam na penzionom čeku datum još prošlog meseca,“ namignuo je Jovan. „Zapisao sam u telefon da ne zaboravim.“
Ruža je otključala kapiju drhtavim prstima. „Ulazi. Molim te, ulazi. Ne primam ‘ne’ kao odgovor. Torta je na stolu, a ja nemam s kim da je podelim.“ Jovan je ušao. Tog dana, poštanska služba je kasnila, ali niko nije zamerio. Sedeli su zajedno, u starinskoj kuhinji, jeli tortu i pili domaću kafu.Ruža je gledala u Jovana i rekla: „Znaš, Jovane, deca su mi poslali pare. Mogu da kupim šta hoću. Ali ti… ti si mi doneo ono što se ne kupuje. Doneo si mi vreme. Ti si danas moj sin, moj unuk i moja porodica.“
Nakon tog dana, Jovan je svakog dana svraćao, ne zbog pošte, nego da „popriča“. Kad je Ruža umrla tri godine kasnije, njena deca su bila na sahrani, u skupim odelima, gledajući na sat. Ali sanduk je nosio poštar Jovan. I samo su njegove suze bile teške i iskrene, kao zemlja u koju su je spustili.
