Starenje je savim prirodan proces i sve nas čeka. Međutim mnogi nisu spremni da se suoče sa nekim stvarima koje ona donosi poput na primjer samoće i očekuju da njihova djeca brinu o njima.
U prošlim vremenima, čini se, mnogi su odrasli uz uverenje da će ih deca u starosti spasiti od samoće. Ta rečenica je zvučala utešno, gotovo romantično, kao sigurnost koja je stajala u temelju porodice – imaće nekoga ko će ih paziti kad odu u zlatne godine. I zaista, pre nekoliko decenija, više generacija je često živelo zajedno pod istim krovom, svi su se međusobno brinuli. Međutim, kako vreme prolazi, svet se menja, a sa njim i naši odnosi i vrednosti. Deca sada sve više odlaze, ne samo u druge gradove, nego i u druge države. Njihovi životi se sve više baziraju na njihovim karijerama, partnerima, deci i životnim krizama, dok ti, ako ništa ne menjaš, možeš ostati sam u stanu koji je nekada bio pun života, sada sa samo uspomenama i tišinom.
Ovaj tekst nije napad na decu, već na zabludu da su deca garancija emocionalne sigurnosti u starosti. Nažalost, nije dovoljno imati decu da bi se izbegla usamljenost u starosti. Ako želiš da u starosti ne budeš sam, moraš da naučiš tri veoma važna pravila, koja su možda bolna, ali koja su jedina koja donose stvarnu sigurnost.
Jedno od najvećih mitova današnjeg društva je da će te deca u starosti spasiti od usamljenosti. Pre 50 ili 70 godina, deca su često ostajala uz roditelje, a više generacija živelo je zajedno. Danas je slika drugačija. Prema istraživanjima, više od 30% starijih ljudi živi samostalno, a sve te promene – migracije, urbanizacija, tempo života – donose i fizičko i emocionalno udaljavanje porodica.
- Problem nastaje kada svoj emocionalni život zasnujemo na tome da imamo decu, pa mislimo da nismo sami. Nažalost, to donosi nekoliko opasnih posledica. Prvo, prestajemo da ulažemo u druge odnose, kao što su prijateljstva, hobiji i zajednice. Drugi problem je što stvaramo pritisak na decu da nam “moraju” uzvratiti životnu investiciju i emocionalno nas podržati. A treći problem je što ignorišemo vlastite emocionalne potrebe, misleći da će se sve rešiti samo time što ćemo imati decu.
Zato je najvažnije prihvatiti prvo pravilo – deca ti ništa ne duguju. Ovo je najteže pravilo koje možeš da prihvatiš, ali što pre to shvatiš, lakša će ti biti starost. Tvoja deca nisu tvoje životno osiguranje. Dug prema roditeljima je emotivan, ali nije obaveza koja se prenosi kao teret. Ako očekuješ da ti deca postanu “penzija” i “njegovatelj”, u početku uništavaš i sebe i njih. To se često ne vidi, ali s vremenom takva dinamika stvara krivicu, pritisak i udaljavanje. Ako se ponašaš kao da tvoje dete mora da bude uvek blizu, da ti se javi svaki dan, da dođe za svaki praznik, onda će se dete osećati kao da mu nešto dugujete i kao da nema prostora za sopstveni život. Pri tom, još važnija stvar je da ti nisi dužan da živiš prema nečijim očekivanjima.
Drugi važan korak ka emocionalnoj stabilnosti u starosti je pravilo da tvoj život ne završava kada deca odu. Ako svoj život zasnivaš isključivo na roditeljstvu, sve ostalo ide u drugi plan. Kad deca odu, mnogi roditelji osećaju ogromnu prazninu. Taj vakuum se često puni zameranjem i neprestanom željom za pažnjom. “Ostavili su me”, “Nemaju vremena za mene”, “Nije ih briga” – to su misli koje te mogu obuzeti, a to vodi do gubitka samopouzdanja. Zbog toga je važno da izgradiš život nakon što su deca otišla. I to nije floskula o hobijima – to znači imati socijalni krug, strukturu dana i osećaj korisnosti. To je nešto što te štiti od usamljenosti. Ljudi koji su emocionalno i društveno aktivni žive duže, srećnije i zdravije, bez obzira na to da li imaju decu ili ne.
Treće pravilo koje je važno da prihvatiš je da ko ne ulaže u odnose, ostaje sam. Broj dece koji imaš ne garantuje ništa. Možeš imati više dece, ali to neće značiti ništa ako ne ulažeš u druge odnose tokom svog života. Ako su odnosi s decom zasnovani na kontroli, deca će se osjećati kao da su teret, a ne kao podrška. Odrasla deca žele biti u blizini roditelja koji ih poštuju, koji ne pokušavaju da im upravljaju životima. Takođe, odnosi sa prijateljima, komšijama, i zajednicama su ključni. Oni mogu pomoći da prebrodiš gubitak partnera, odlazak dece ili smrt. Ako si celo život ulagao samo u svoju porodicu, sada možeš biti suočen sa velikim vakumom.
Finansijska nezavisnost, zajedno sa emocionalnom nezavisnošću, je takođe ključ za život bez zavisnosti od drugih. Ako zavisiš od pomoći dece da bi platio račune, to će otežati postavljanje zdravih granica i održiće te u stalnoj napetosti. Zato je važno početi štedeti što pre i planirati svoj život, ne samo emotivno, već i finansijski.
Konačno, moraš uložiti i u sebe. Ne znači da moraš biti “hladan”, već znači da trebaš biti osoba koja se ne oslanja na jednu osobu, bilo da su to deca, partner ili prijatelji. Razvijaj vlastite interese, budi aktivan u svom okruženju i radi na sebi. Tako ćeš postati emocionalno nezavistan, a tvoja deca će te želeti u svom životu jer nećeš biti teret, već ćeš biti osoba koju žele i kojoj mogu verovati.
I poslednje, ako se već sada osećaš usamljeno, nije kasno. Preduzmi male korake, poput slanja poruka prijateljima, prijave na kurs ili upisivanja u grupnu aktivnost. Usamljenost se ne rešava velikim činom, već malim, upornim koracima.
Iako su deca dar, nisu životno osiguranje. Da bi starost bila ispunjena, moraš danas prihvatiti ove tri nemilosrdne istine: deca ti ništa ne duguju, tvoj život ne završava kada oni odu, i usamljenost je nešto na šta se moraš pripremiti aktivnim radom na sebi i svojim odnosima.
