U današnje vrijeme kada vlada konzumerizam posebno mlađe osobe žele da imaju novca da bi mogli da ispune svoje prohtijeve. Međutim ponekad je potrebno misliti i na ono što nas čeka u budućnosti.
Deda Milutin je bio čovek koji je čitav život proveo radeći na zemlji. Sa svojih osamdeset godina, imao je dva hektara plodne zemlje pored magistrale na ulazu u Čačak. Ta zemlja je bila deo njega, deo njegove porodice. I na toj zemlji, od generacije do generacije, rasle su šljive, kukuruz, i svi plodovi koji su mu obezbeđivali život. Bio je to svet u kojem su svi znali vrednost truda i posvećenosti. Za njega, ta zemlja nije bila samo imovina. Bila je to veza sa prošlim vremenima, sa očevim rukama koje su klesale svaki deo zemlje, sa majkom koja je brala plodove i sa detinjstvom koje je provodio trčeći po poljima.
Milutinov unuk Stefan, međutim, nije delio istu strast prema zemlji. Mlad, ambiciozan, i željan brze promene, Stefan je gledao na tu zemlju samo kao na prepreku koja ga sprečava da postigne bogatstvo i luksuz. Zamišljao je sebe u Beogradu, sa BMW-om i uživanjem u životu bez briga. Za njega, zemlja je bila samo kamen, blato i svako drvo bilo je samo još jedan gubitak vremena. S velikim snovima i težnjom da postane deo elitnog društva, Stefan je stalno govorio o tome kako bi mogao da proda zemlju i iskoristi novac za nešto što bi ga konačno oslobodilo njegovih “prošlih problema”.
Tako je jednog dana došao i taj trenutak kada su investitori počeli da se javljaju. Nudili su Milutinu ogromne sume novca za zemlju. Bilo je to zaista veliko bogatstvo, nešto što bi moglo da obezbedi Stefanovu budućnost. I to je bilo ono što je Stefan želeo, što je tražio. Deda je, međutim, bio stamen u svojoj odluci. Zemlja nije bila samo obradiva površina; bila je to veza sa prošlim generacijama. Milutin je znao da bi prodaja bila trenutna, ali posledice bi bile dalekosežne. Zemlja ne može biti zamenjena novcem, jer ona hrani, ona daje.
- Stefan, ne razumevajući dedinu vezanost za tu zemlju, počeo je da ga pritiska, govoreći da je to najbolja prilika za sve njih. “Deda, samo potpiši, ovo je prilika!” govorio je Stefan, a središte svega toga bila je njegova želja da pobegne od onoga što je smatrao “siromašnim životom”. Napravio je planove za stanove, automobile i putovanja, sve što bi sebi mogao priuštiti sa tim novcem. Milutin je, međutim, ostao čvrst. Znao je da bi prodaja samo donela brzi profit, ali nikada ne bi mogla doneti ono što je zemlja pružala.
Ali pritisak je rastao. Stefan je postajao sve uporniji. Pokušavao je sve da ga nagovori, dolazio je sa investitorima, ubeđivao ga. Prošlo je mesecima, i dok je Milutinova srčanost polako popuštala, u njemu je narastao osećaj tuge. Nikada nije želeo da dođe trenutak kada bi morao da se odluči između prošlih vrednosti i brige za svoju decu. Prodao je. Deda je napokon popustio, shvatio je da neće moći da spreči Stefana da uzme ono što je želeo, iako to nije bio njegov put.
Nekoliko dana nakon što je Milutin preminuo, Stefan je prodao zemlju. I to je bilo to. Zemlja koju je Milutin nasleđivao, koju je čuvao kroz generacije, bila je prodata. Bageri su došli i počeli da uništavaju drveće, korenje, da prerađuju plodnu zemlju u betonsku površinu. Stefan je video kako se betonski magacin uzdiže na mestu gde je nekada rasla hrskava, zlatna šljiva, ali nije osećao žaljenje. Prodao je da bi mogao da živi život koji je zamišljao. Uzeo je novac, i odmah se uputio u Beograd. Kupio je luksuzni automobil, uživao u bogatstvu, provodio vreme sa prijateljima, osećajući se kao neko ko je ostvario svoje snove.
Međutim, nisu prošle ni tri godine, a Stefanov svet je počeo da se ruši. Njegova firma je bankrotirala, dugovi su počeli da se gomilaju, a luksuzni život na koji je bio naviknut pretvorio se u nisku svakodnevnih problema i poraza. Ubrzo je izgubio stanove, automobile, i sve ono što je smatrao vrednim. Novac je nestajao onako brzo kako je došao. A zemlja koju je prodao, ona koja mu je omogućila da izbegne “nisku stvarnost”, bila je sada samo uspomena.
Godinu dana nakon što je prodao zemlju, Stefan je išao pešice, potpuno preumoran od građevinskog posla. Tada je prošao pored bivše zemlje. Ispred njega je stajala ogromna, siva hala. Beton je zauzeo mesto gde je nekada bila šuma, gde su rasli plodovi koji su hranili njegovu porodicu. Osetio je kako mu je stomak zakrčio, dok je stajao naslonjen na žicu koja je ograničavala taj prostor. Sećanja na ono što je prodao došla su mu u glavu, ali nisu mu donela olakšanje. Zamišljao je kako je mogao živeti od tih plodova, kako je mogao gajiti i sačuvati nešto od vrednosti. U rukama je držao samo praznu kutiju i hleb, koji mu je bio jedini obrok. I tada je shvatio — prodaja zemlje je bila trenutni profit, ali suštinski, ona je imala vrednost koju novac nije mogao da zameni.
Pogledao je u tu sivu halu, i shvatio da je prodao koren da bi kupio luksuz. I sada, kada je ostao bez svega, shvatio je da je prodao mnogo više nego što je znao. I dok je jeo taj hleb, prepun prašine, Stefan je shvatio istinu – bez korena, ne možeš rasti.
