Uvijek trebamo biti ljubazni prema drugim ljudima jer kao prvo niko ne zna šta se dešava u životu nekog pojedinca i kakav mu je život a kao drugo možda nam baš oni mogu pružiti ruku spasa.
Dragan je stajao pred staklenim vratima klinike, očiju punih stresa i uma prepunog misli. Njegova pozicija na vrhu hirurške karijere u “Medikus” klinici činila ga je jednim od najcenjenijih doktora u tom delu sveta. Klinika je bila oličenje luksuza – svaki detalj bio je pažljivo osmišljen, od mermernih podova do elegantne čajanke u čekaonici. Ipak, ništa od toga nije moglo da popuni prazninu koja je rasturala Dragana iznutra. Njegova petogodišnja ćerka, Sofija, ležala je u bolnici, čekajući na transplantaciju koštane srži. Lekari su mu rekli da su šanse bile minimalne, a vreme je bilo na ivici. Dragan nije mogao da se pomiri s tim – bio je arogantan, uveren da će njegov uticaj, novac i veze moći da reše sve, ali genetika nije bila stvar koju je mogao da menja.
U trenutku kada je već treći put zvao sekretaricu, žaleći se na kašnjenje rezultata iz Nemačke, stari čovek, deda Mita, stajao je pred vratima klinike. Izgledao je kao da je zalutao u ovaj svet prepun belih mantila, luksuza i novca. Nosio je prljav kaput, staru, izlizanu torbu i izgledao kao da je deo prošlosti koju je Dragan žarko želeo da zaboravi. Deda Mita je bio slika siromaštva, ali nešto u njegovim očima, nešto u njegovom ponašanju, nije se slagalo sa onim što je Dragan očekivao.
“Ko je pustio ovog pijanca unutra?” Dragan je grmio, gledajući starca kako stoji na ulazu, upadajući u svet koji je bio rezervisan samo za elitne pacijente i bogate klijente. Nije imao strpljenja za njega, za ljude koji su besciljno tumarali, čekajući da nešto padne s neba. “Obezbeđenje!” urliknuo je, ali starac je polako prišao.“Tražim doktora Dragana… samo da mu dam ovo…” promuklo je rekao Mita, stisnuvši kesu u ruci, s očima koje su se borile sa svakim korakom koji je pravio.
- “Zar ti misliš da ti nešto mogu pomoći? Otiđi i ostavi me na miru!” Dragan je bio besan, a istovremeno je osećao čudnu nelagodnost. Baka je nervozno pogledala, ali ništa nije mogla reći.“Završeno je!” Dragan je rekao svojim čuvarima koji su, po njegovoj komandi, počeli da izbacuju starca. Pokušao je da ga potisne u zaborav, ali trenutak koji je sledio promenio je sve.
Dok su ga fizički izbacivali, kesu koju je Mita nosio je pocepala ograda i iz nje je ispala slika. Na slici je bila beba sa mladim čovekom, koji je neobično podsećao na Dragana. Kada je Dragan prišao da pokupi sliku sa betona, umesto da je baci, pogledao je u nju i video iznad svega. U pozadini slike bila je osoba koja je nosila onaj isti mladež na slepoočnici kao Dragan. Beba na slici imala je isti mladež. Izgledalo je kao da je sve ono što je Dragan ignorisao, sada bilo na dohvat ruke.
Uzeo je papir, koji je bio u slikanju, a na njemu su bili pečati i imena bolnice. To je bio rezultat tipizacije. Ispod je bio crvenim olovkom zaokružen broj 100% podudarnosti. Zapanjen, Dragan je sa suzama u očima pogledao tog starog čoveka koji je bio deo njegove prošlosti, delom zaboravljen.
“Deda… Mita,” prošaputao je Dragan. Suze su preplavile njegov pogled, ne samo zbog sopstvenih suza, već zbog spoznaje da je sve o čemu je govorio kao doktor, kao hirurg, sada bilo tako daleko. Prošao je kroz taj trenutak gubitka, kroz oči starog čoveka koji mu je predao svoje nasledstvo.
Tako je počeo susret sa istinom. Mita nije bio samo onaj starac. On je bio deo porodice koju je Dragan zapravo izgubio. Iako Mita nije mogao da bude otac koji je ostáo u njegovom srcu, on je bio davalac. Davalac koštane srži koja bi spasila Sofiju.“Zatvori oči,” rekao je Mita, ponavljajući se polako i potiskujući ožiljke s mladog Dragana.
